Основна школа „Милунка Савић”
Мото, мисија, визија школе
Мото
Традиција нас инспирише, знање нас води.
Мисија
Обезбеђивање стимулативне средине за учење, лични и социјални развој ученика и запослених. Изградња и развој знања, вештина и компетенција неопходних за живот и средину која се стално мења.
Визија
Желимо да постанемо подстицајна и динамична средина у којој се размењују идеје, прихватају иницијативе, примењују иновације, пдржавају и промовишу резултати ученика и наставника. Средина која негује толеранцију, ненасилну комуникацију, поштовање различитости, међусобно уважавање, сарадњу и подршку.
Ко је била Милунка Савић
Милунка Савић је српска хероина Великог рата и најодликованија жена у историји ратовања.
Крила је груди претварајући се да је мушкарац како би се борила за Србију, а у наредним годинама исте те груди окитила је ордењем Легије части, Карађорђевом звездом са мачевима и постала једина жена носилац француског одликовања Ратни крст са златном палмином граном.
Ратови су се низали тих година које су начеле 20. век, а једна девојка из села Копривница код Рашке, заменила је своју хаљину униформом српског војника, ошишала косу, прикрила груди и као Милун Савић храбро закорачила у Балканске ратове, а након њих и у Први светски рат.
Рањавана је четири пута, али је рана у пределу грудног коша била најтежа ноћна мора младог војника Милуна Савића. „Али, као за инат, метак удари у груди”, говорила је српска хероина годинама након тог догађаја када је откривен њен идентитет.
У Велики рат је ушла као жена борац, тражећи пушку лично од војводе Путника. Непоколебљива, храбра, стасита девојка постала је део чувеног Гвозденог пука.
За њене безбројне подвиге кажу да су се граничили са невероватним. Умела је да осети најпогодинији тренутак за напад, да прецизно баци бомбу у непријатељски ров. Приповеда се и о изненађењу непријатељских војника када су схватили да их је једна жена сасвим сама заробила, разоружала и спровела до штаба пука. На Солунском фронту, у једном препаду, заробила је четрдесет три, а у другом шездесет бугарских војника.
Неустрашива ратница која је на непријатељске снаге јуришала не штедећи свој живот најтеже је била рањена у јесен 1915. године. Са тешким ранам на глави преживела је повлачење преко Албаније. После неколико месеци опоравка без размишљања се вратила на фронт и као командир јуришног вода наставила са борбама.
Живот после рата: Од народне хероине до заробљенице и чистачице
По окончању Великог рата, Милунка је у Сарајеву са чином наредника српске војске добила и прву војну службу. Ускоро се удала за банкарског чиновника Вељка Глигоревића. Родила је једну девојчицу поред које је одгајила три усвојенице и школовала још тридесет двоје деце. По доласку у Београд Милунка се запослила као чистачица у Хипотекарној банци где је провела највећи део свог радног века.
Током Другог светског рата организовала је амбуланту која је пружала медицинску помоћ рањеницима. Због свог деловања заробљена је и одведена у логор на Бањици где је требало да буде стрељана. Када је након десет месеци сазнао ко је Милунка, командант логора, немачки генерал, ослобађа је уз војне почасти.
Умрла је октобра 1973. године и без војних почасти сахрањена на Новом гробљу. Након 40 година, 2013. њени посмртни остаци пренети су у Алеју великана где им је одувек и било место.
Историјат школе
ОШ „Милунка Савић” има матичну школу у Витановцу и 4 издвојена одељења: у Стублу, Чукојевцу, Шумарицама и Милавчићима.
Почетак рада школе у Витановцу везује се за 1922. годину када је, на иницијативу председника општине Исидора Живковића, изграђена привремена зграда која није била на садашњој локацији. Школа је касније радила у згради која је купљена од свештеника Трифуна Марића. Први учитељ у школи био је Љубинко Ђоковић.
Школска зграда која је сада у употреби изграђена је 1960. У новоотвореној школи први директор је био Мирољуб Арсенијевић, а после њега током 22 године Борисав Максић.
Школа у Чукојевцу била је једна од најстаријих у тадашњем Гружанском срезу. Изграђена је 1846. Зграда која је и сада у употреби изграђена је 1886. У то време деца из околних села ишла су у школу у Чукојевцу.
Стара школа у Стублу почела је са радом 1939/40. године, са 60 првака и учитељима Емилијом и Миливојем Тодоровићем. Нова школа је отворена 1981. године.
1. децембра 1944. донета је одлука о изградњи школе у Шумарицама, а 20. децембра исте године у дрвену барака улази 70 ученика са учитељицом Наталијом Аћимовић. Школу у Шумарицама је завршила и рођена братаница великог српског писца Радоја Домановића.
Школа у Милавчићима је почела са радом шездесетих година прошлог века.
У матичној школи и издвојеним школским местима школовали су се:
- Проф. др Хранислав Милошевић из Витановца, шестоструки светски првак у радио аматеризму, организатор и учесник КТ и УКТ експедиција, нарочито на Пацифику.
- Др Жарко Вујичић из Витановца
- Проф. др Зоран Томовић из Витановца
- Проф. др Славица Коматовић из Витановца
- Проф. др Драгомир Карајовић из Чукојевца, живи и ради у Енглеској, професор је по позиву на многим светским универзитетима.
- Проф. др Душан Јовић из Стубла, лингвиста, бивши шеф Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду и први професор за предмет Лингвистика на том факултету.
Наша школа је променила назив од некадашњег ОШ „Витановац” у ОШ „Милунка Савић” 2013. године. Поносни смо на исправљену дугогодишњу неправду према српској хероини Великог рата, јер ми смо прва и једина школа у Србији која носи њено име.
У разорном земљотресу са епицентром у Витановцу 2010. школа је значајно оштећена, а надлежне службе су процениле да школа није безбедна за рад. Захваљујући градској општини Врачар из Београда школа је по пројекту обновљена уз велика материјална улагања. Поред тога од Фонда за отворено друштво добили смо донацију од 17 000 долара која нам је омогућила извршење радова који нису били предвиђени пројектом, а допринели су да нам школа буде још лепша. Први посетиоци у тешком периоду билу су из ОШ „Ђорђе Натошевић” из Новог Сада са директором Недељком Ђорђевићем који су донирали 100 000 динара, телевизор, музичку линију, ДВД, клима уређај и пуно слаткиша. Помоћ после земљотреса донирали су и:
ОШ „Бане Миленковић” Ново Село – 54 370 динара
ОШ „Стеван Синђелић” Деспотовац – 47 600 динара
ОШ „9. октобар” Прокупље – пакетићи и штампач
ОШ „22. октобар” Сурчин – 10 115 динара
Допунска школа из Штудгарта – 59 080 динара
ОШ „Петар Петровић Његош” Нови Сад – 62 пакетића
Српска допунска школа из Шевенерта – 60 пакетића
Општина Нови Београд – зимовање за 80 ученика
Мештанин Слободан Миловановић – 122 000 динара
ОШ „Прељина” Прељина – посета директора Радојла Чоловића са групом ученика уз новчани прилог
Вечерње новости Београд – значајан број књига.
Некада је наша школа имала више од 700 ученика, а последњих година број деце забрињавајуће опада. Наша школа са добрим наставницима, ентузијастима и осталим запосленим радницима ствара повољну климу за васпитање и образовање деце.
Наш највећи проблем је недостатак простора. Школа нема фискултурну халу ни одговарајући простор за организовање културно-јавне делатности. Радом на пројектима и учешћем на конкурсима за донације надамо се решавању и ових проблема чиме ћемо обезбедити још боље услове за рад школе.
